ISSN 1846-8756   Декабрь 2021
Интервью и юбилеи

Slika se spaja s tekstom da bi se dobila snažna poruka. Intervju s Dimitrijem Popovićem akademikom ARS

Dimitrije Popović je član Akademije ruske književnosti, do sada je priredio 58 samostalnih izložbi u zemlji i inozemstvu te sudjelovao na dvije stotine skupnih. Dobitnik je više od dvadeset domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Djela mu se nalaze u tridesetak domaćih i svjetskih muzeja i galerija. Objavio je jedanaest grafičkih mapa, do sada je izašlo šest monografija, a o njegovom djelu snimljeno je sedam filmova.

Ljetopis: Gospodine Popoviću, vi ste zapravo neobičan pisac koji čitatelju prezentirate slikarstvo iznutra, onako kako običan gledatelj ne može to doživjeti. Ali uzimajući u obzir da časopis je ruski, mene zanima da li ste ikada imali kakvu vezu sa Rusijom, da li netko u obitelji ima ruske korijene, jeste li ikada posjetili Rusiju, možda tamo izlagali?  

Popović: Što se tiče obitelji, moj djed je završio rusku vojnu akademiju u Moskvi i bio je u službi cara Nikole II, u kući imamo fotografiju iz Peterburga na kojoj je moj djed kao ađutant u pratnji cara prisustvuje sastanku u Rusiji. Prije njega postoji jedna veza Petra Petrovića Njegoša sa ocem od moga pradjeda kojemu je Njegoš po povratku iz Rusije poklonio je križ iz Rusije koji je danas u Njegoševom muzeju, filigranski izrađen sa posvetom.

To je što se tiče familjarne veze. Naravno, postoji ona druga, kontinuirana, a to je literatura. Literatura je bila ta, koja me povezivala prvenstveno s ruskom kulturom. U gimnaziji, naravno, bio je nezaobilazan Jesenin, pjesme i poeme, onda u gimnazijskoj literaturi bio Puškin, Tolstoj, „Rat i mir“, Dostojevskij, „Braća Karamazovi“. Može se reći da veza postoji i preko filma, posebno filmova Tarkovskog. Kad sam bio student posebno me dojmio film „Andrej Rubljov“. Što se tiče izlaganja, u Rusiji sam izlagao nekoliko puta na skupnim izložbama u Moskvi. Samostalno, nažalost, nisam izlagao.

Ljetopis: Da li bi bila u pravu kad bi rekla da ruska literatura koja se puno bavi smislom života, uzajamnom isprepletenošću života i smrti, utjecala na vaše slikarstvo?

Popović: Apsolutno. Dostojevski je književnik i mislitelj koji je jako utjecao i još uvijek utječe. Prošlo ljeto sam ponovo čitao Idiota i ponovo nalazio zanimljivosti koji upućuju na nikad istraženo i odgovoreno pitanje „što je čovjek“? kakva je to tajna koju on nosi u sebi u smislu raspeća između dobra i zla, boga i demona, smisla i besmislenosti života? To je otvorena tema, velika inspiracija za umjetnost.

Ljetopis: Jednom ste rekli da više volite film a manje kazalište. Obzirom da u Rusiji kazalište kao umjetnost u intelektualnim krugovima ima apsolutni prioritet, mislili ste konkretno na hrvatsko kazalište ili na kazalište općenito kao granu umjetnosti?

Popović: Naravno, to je stvar afiniteta. Meni bliže film jer s vizualne strane daje puno više mogućnosti izražaja nego kazališna scena. Kamera uđe u lice glumca i može zabilježiti cijelu psihodramu. U kazalištu vi to ne možete uvidjeti, pogotovo ako sjedite u predzadnjem redu. Naravno, ako u teatru postavljen dobar komad, posebice klasičan, to je nadasve impresivno. Međutim, što se tiče afiniteta, ja bi više volio, recimo, gledati „Zločin i kaznu“ na filmu, nego na kazališnim daskama.

Ljetopis: Napisali ste nekoliko knjiga eseja, jedan roman, dobili ste tri nagrade za kratku priču, pa u vezi toga pitanje: što vi preferirate kratku priču ili dugačku – roman.

Popovič: To su dva različita žanra. Svaki na svoj način ima svoju zakonitost i svoju težinu. Kratka priča ne znači da se nju može napisati od danas do sutra. U kratkoj priči mora biti sve sažeto u neku književnu formulu. Teme, siže stavljaju se na podređeni format – četiri, pet kartica. Roman je velika kompozicija unutar koje morate također artikulirati sve elemente što traži zaplet: od osoba, ambijenta, socioloških i psiholoških elemenata. Naravno, ima i više izazova. Međutim, što se tiče umjetničkog efekta, i u jednom i u drugom slučaju odgovornost je na autoru. Netko može napisati roman od tisuću stranica koji je kao umjetničko djelo slabije od priče od 4-5 kartica.

Ljetopis: Da li imate neki prioritet, recimo, više volite format priče ili obrnuto, romana? Jednom ste rekli da umjetnik ne radi sam od sebe, to je nešto, što jednostavno dođe.

Popović: Meni je strašno važna tema. Ja imam kratke priče koji bi mogli razviti u veliku formu, oni su osnova za roman. U tom smislu ja ne pravim razliku između crteža ili platna, skulpture ili grafike. Autor jednostavno osjeti koja je to forma. Idete u malu formu ili veću. To je stvar osjeta a ne racionalnog izbora.

Ljetopis: Ne znam jesam li u pravu, ali kao laik imam dojam da u svojim knjigama pokušavate dočarati čitatelju magiju slikarstva kroz književni izražaj.

Popović: To ste dobro rekli. Naime, zašto? Zato što vizualna komponenta strašno važna. Kako opišite nečiju ruku, oko, lice - time donosite jedan psihološki element. Vizualni efekt je vrlo važan da bi poruka književnosti bila jača, uvjerljivija. Slika organički se spaja s tekstom da bi se dobila snažna poruka. Nemoguće odvojiti jedno od drugoga. Čim izgovorite neki pojam, odnosno imenicu, već imate vizualizaciju tog pojma. Isto kao riječ izaziva sliku, tako i slika vodi riječ, ono što vi vidite na slici izaziva proces riječi.

Ljetopis: Slike koje vi stvarate, uvjetno rečeno, ne prenose fotografski izražaj stvarnosti, trebaju li one objašnjenje?

Popovič: Za mene je bitna tema. Na koji način likovnim sredstvima izraziti određeni motiv, bio je to biblijski sadržaj ili moderni. Na koji način određenu temu napraviti da bude drugačija od dotada viđenih tema, pa da djeluje tako da odražava suštinu. Na primjer, raspeće: kako prikazati raspeće da vi vidite da je to raspeće iz XX stoljeća? Ili, recimo, Magdalena, tako ja prilazim motivu: jedan detalj ženskih prsiju, crna podloga i riba. U prvi mah vidite jednu nadrealističku kompoziciju i niste sigurni kako da uđete u njen smisao. Međutim, kad znate da je simbol Magdalene erotika, prsa – ikonografski element, riba – znak kršćanstva. Pola njenog života je pokora, pokajanje, grešnost. Prikaz teme pojednostavljen na likovni način.

Ljetopis: Imali ste izložbu Corpus Mysticum koja ima isti naslov kao i vaša knjiga. Što je bilo prvo slike ili knjiga?

Popović: To je zbirka eseja o tome što je u mom ciklusu slika odabranu temu prikazuje na drugačiji način. Prvo su bile slike, a nakon toga napisani su eseji. Zato što umjetnik nije nesvjesno biće. On osjeća i razmišlja o onome što radi. Kroz to razmišljanje u procesu stvaranja dolazite do mogućnosti da objasnite ono što ste napravili. Moje slike iz ciklusa Corpus Mysticum u početku izazvali kulturološki šok, nesporazum. Kako to da Isusovo tijelo razlomljeno, razbijeno? To je svetogrđe! Međutim, ljudi u prvi mah nisu shvatili da to nisu neke avangardističke potrage da se šokira javnost, naročito kad su u pitanju religiozni osjećaji. Razlog takvog prikazivanja Isusa nalazi se u samoj Bibliji. Na Pashu, odnosno za vrijeme posljednje večeri, Isus lomi kruh i dijeli ga učenicima. Dakle, to mistično lomljenje njegovog tijela kad se transformira u slikarstvo prikazuje dijelove tijela u kojima svaki detalj čuva suštinu božanstvenog. Noga isto toliko važna koliko i srce.

Ljetopis: Onda je vas šok koji je doživjela javnost potaknuo da napišite ciklus eseja?

Popović: Upravo to. Knjigu sam napisao da razjasnim neke stvari. Ne da se opravdavam jer nemam zbog čega. Htio sam objasniti da sve što je na slici ima duboko uporište u Bibliji.

Ljetopis: Prije knjige „Eros, krv i svetost“  napisali ste „Blud i svetost“, ako mogu to tako reći, jedan vodič kroz likovne i medijske percepcije fatalne biblijske žene koja iz bludnice pretvara se u sveticu.

Popović: Roman je beletristika koja se temelji na priči o jednoj stvarnoj ženi koja živjela na Cetini koju sam na neki način aktualizirao sa pričom o Mariji Magdaleni. Tu se citati iz Biblije isprepliću s našim vremenom. Tu postoji taj postmodenistički model rada. Što se tiče Magdalene to su dva različita žanra u istoj temi. Eseji o slikama su pisani paralelno s romanom. Roman je nastavak na eseji o likovnoj umjetnosti koje sam radio ranije. 1996. godine izašao je „Veronikin rubac“ i 2010. „Blud i svetost“. Kada sam intenzivno radio ciklus slika o Mariji Magdaleni onda sam i radi zabilješke. Tako da „Blud i svetost“ je Magdalena u povijesti slikarstva od Renesanse do danas. Slike Magdalene koje me posebno zanimale pa ovaj druga romaneskna forma o drugoj ženi koja utjelovljuje lik Magdalene.

Ljetopis: Nova knjiga također se  bavi likovima tri biblijske žene u likovnoj umjetnosti od renesanse do danas?

Popović:  Knjiga koju  sam naslovio „Eros, krv i svetost“ zbir je eseja o tri biblijske žene Juditi, Salomi i Mariji Magdaleni prikazivanih u likovnoj umjetnosti od renesanse do danas. To je malroovski rečeno moj imaginarni muzej onih slika , crteža i skulptura koje su me posebno zaokupljale. Dakle od Botticellija do Bacona , od Tiziana do Picassa. Budući da sam se bavio ovim trima ženama u mojim ciklusima njima posvećenim,  poseban dio knjige se odnosi na eksplikaciju mojih  likovnih  kompozicija , dakle modernih interpretacija starih biblijskih motiva. Eros , krv i svetost  su  posebno označile svaku od ove tri intrigantne ženske personalnosti.

Ljetopis: Vas oduvijek privlače sakralne motive?

Popović: Gotovo od početka bavljenja likovnom umjetnošću zanimale me sakralne teme. Posebno Kristovo raspeće na Golgoti. Još iz djetinjstva pamtim jednu reprodukciju raspetog Krista, čuvene Grunewaldove slike Isusove  smrti  sa izenheimskog oltara. Ta slika ostavila je neizbrisiv trag na moje biće i zasigurno utjecala na prirodu mog umjetničkog senzibiliteta.

Ljetopis: Zašto baš ove tri Biblijske žene?

Judita je starozavjetna priča o židovskoj heroini koja svojom ljepotom uspijeva zavesti neprijatelja njenog naroda, asirskog vojskovođu Holoferna  i nakon intimnog odnosa u  vojskovođinom šatoru njegovim mu mačem odsijeca glavu te tako spašava svoje sunarodnjake i svoj grad Betuliju od uništenja. Ovaj je motiv bio često  korišten u renesansi i baroku zbog svoje dramatičnosti i imanentnog erosa.

Saloma je posebno zanimljiv lik. Pastorka kralja Heroda. Na njegov rođendan pleše tako zanosno i izazovno da je Herod, očaran pristaje dati za njoj za nagradu odrubljenu glavu Ivana Krstitelja na pladnju. Po biblijskoj verziji se Salomina majka, koja se udala za kralja Heroda, Salominog strica , preko kćeri sveti Ivanu Krstitelju jer je kritizirao tu bračnu vezu. Postoji i verzija , koja je poslužila Oscaru Waildu da napiše čuvenu dramu po kojoj se Saloma zaljubljuje u Ivana Krstitelja  koji odbija njene ljubavne naklonosti i lijepa mu se princeza okrutno sveti. Dakle i tu imamo zanimljivo prožimanje erosa i smrti.

Magdalena je višestruko zanimljiva osoba  koja je doživjela radikalnu preobrazbu. Od bludnice je postala svetica. Samosvjesna lijepa i bogata žena koja je vodila razbludni život, proglašena prostitutkom. Nakon što ju je Krist oslobodio od demona i oprostio joj grijehe, postaje njegova sljedbenica i završava život u isposništvu,  šireći Kristov nauk i posvećujući se meditacijama o  prolaznosti zemaljskog života i  mislima o Kraljevstvu nebeskom. Dakle u likovnoj umjetnosti je veoma zanimljiv i izazovan zadatak kako tijelom grešnice izraziti preobraćenu  ženu koja je postala svetica.

Ljetopis: pažnju gostiju posebno privukla živa instalacija u dvorani, to je umjetnička provokacija?

Popović: Na osnovu ovih bitnih karakteristika Magdalenine osobnosti u sklopu promocije sam postavio živu instalaciju s manekenkom Ivanom Majstorović koja mi je poslužila kao osuvremenjena lijepa žena iz Magdale. Njeno položeno tijelo na postamentu bilo je okruženo čavlima i križevima kao simbolima Arma Cristi, predmetima Kristove muke i stradanja na Golgoti. Na manekenkin trbuh postavio sam zlatnu lubanju, taj tipičan Magdalenin atribut.  Razlog takvom postavljanju simbola smrti na trbuhu žive žene nije nikakva umjetnička provokacija nego na moderan likovni način  akcentiranje one suštine  koja se odnosi na misterij života i smrti. U jednoj točci se istovremeno otvara i zatvara krug zemaljskog postojana. Krist je rođen da bi bio raspet. Čovjek se rađa da bi umro.  Zlatna boja lubanje, osim estetske vrijednosti, ima simboličko značenje  - zlato je metafora vječnog, neprolaznog a upravo Kristov primjer pokazuje da smrt nije definitivan kraj, ništavilo, već da se iz smrti rađa novi život. ,, Krist je prvorođeni među mrtvima,,. Dakle uskrsnuća nema bez smrti .

Ljetopis: Što za vas znači biti članom Akademije ruske književnosti?

Popović: Meni je velika čast biti članom takve kulturne institucije. Kad samo to izgovorite u pozadini vidite ogromno bogatstvo ruske literature, utjecaj koje ima kontinuiranu inspirativnost u cijelom svijetu.

Ljetopis: Ako vjerovati magiji drape, postoji velika vjerojatnost da se dogodi ono što je ozvučeno, odnosno izgovoreno. Kad bi neki ruski izdavač iskazao želju da prevede vašu prozu po vašem izboru što bi ste odabrali za prijevod?

Popović: Meni je teško odlučiti bio bi to esej ili literarno djelo. Ako govorimo o literarnom radu, onda bi predložio pripovijetku „Proces Kafkinog preobražaja“ koju neki smatraju malim romanom. Ili filozofsko-poetski mistični spjev „Luča Njegoševe noći“ koji govori o Njegošu kao osobi i njegovom djelu „Luče“. Bilo bi zanimljivo za prevesti zbirku kratkih priča koja se zove „Smrt Danila Kiša“. Naime, srpski književnik Danilo Kiš bio je oduševljen ruskom literaturom puno prevodio s ruskog, a mojoj su knjizi sabrane 10 ili 11 kratkih priča svaka od kojih temelji na stvarnom događaju, a od tog kostura gradi se već imaginarna struktura tijela.

Ljetopis: Nakon što roman uvidio svijet više slikate ili pišete?

Popović: U pripremi je za tisak  moja knjiga  naslovljena ,, Labirinti sjećanja,,  u izdanju Litterisa iz Zagreba. Riječ je o literarnim portretima Ranka Marinkovića, Danila Kiša, slikara Dada Đurića i filozofa Emila Ciorana. Radim ciklus koji se bavi fenomenom mode. Moda me inače jako privlači i zanima zbog svoje specifičnosti u smislu estetizacije i erotizacije odjevnih predmeta koji istovremeno skrivaju i pokazuju tijelo žene. Naslovljen je ,, Mit mode,, i planiram ga izložiti sljedeće godine.

Katarina Todorcev Hlača

19 августа 2018 г.

«Люди на портретах перестают быть мне чужими» Интервью с художницей Светланой Коноваловой-Юкицей

Несмотря на то, что всю жизнь жила в Москве, я всегда мечтала о маленьком уютном колоритном городе с красивой природой, где виден горизонт и нет нескончаемых рядов небоскребов, бесконечного шума шин и толпы. Видимо, внутренне я человек «маленького города».

Izložba „Dimitrije i Dante“ u NSK

Dana 14. rujna 2021. godine obilježava se velika obljetnica jer je toga dana prije 700 godina preminuo veliki književni bard Dante Alighieri. U djelu Dantea Alighierija svoje cjeloživotno nadahnuće pronašao je i likovni umjetnik Dimitrije Popović. Motive koje je pronašao u Danteovu djelu prenio je na grafike, crteže i slike, koji su bili izloženi povodom obljetnice velikog književnika u velikome predvorju Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod Dimitrije i Dante.

«Мастер» на все времена. К 130-летию со дня рождения М. А. Булгакова

15 мая 2021 года исполнилось 130 лет со дня рождения русского писателя Михаила Афанасьевича Булгакова (1891 - 1940), одного из самых читаемых авторов современности.

Ох уж эта Настя! Интервью с Анастасией Янковской

Был в моем детстве такой фильм про девочку-фантазерку, которая в школу ходила в сопровождении пантеры и с оленем мечтала умчаться в его «страну оленью». И вот неожиданно в Хорватии я встретила эту девочку. Она выросла. Успела стать актрисой, педагогом, а сейчас заканчивает в Москве режиссерский факультет Театрального института имени Бориса Щукина и ставит в Загребском театре ИТД спектакль по драме «Месяц в деревне» Тургенева.

Новое счастье на земле прадеда через 100 лет

Это интересная жизненная история о том, как россиянка с хорватскими корнями в поиске своих предков обрела новую жизнь и счастье на земле своего прадеда.

В 1821 году Гоголь стал Гоголем...

Николай Васильевич Гоголь – один из самых знаменитых классиков русской литературы, родился 20 марта [1 апреля] 1809 в селе Сорочинцы, Миргородского уезда, Полтавской губернии и происходил из старинного дворянского рода Гоголей-Яновских. Как же Николай, чаще всего подписывавшийся Гоголем-Яновским, превратился в Николая Васильевича Гоголя?

Uz podršku Vlade očekujemo daljnji napredak u zaštiti i razvoju manjinskih prava

Intervju: Aleksandar Tolnauer, predsjednik Savjeta za nacionalne manjine RH Institutu STINE

С Новым 2021 годом!

В 2020 году многие мероприятия, в связи с ситуацией, пришлось отменить, а многие переселились в интернет. Поскольку наш традиционный Новогодний вечер пришлось отложить до следующего года, отпраздновать его мы решили на страницах нашего журнала.

Александр Иванович Куприн 150 лет со дня рождения

Александр Иванович Куприн – талантливый русский писатель, для которого жизнь и творчество были не разделимы. Произведения автора часто не нравились действующей власти, но зато они получили любовь народа. Особенно стоит отметить такие его произведения, как «Олеся», «Гранатовый браслет» и «Поединок», которые вошли в золотой фонд русской классики. Куприн выбрал для себя реалистическое направление в литературе как способ доносить правду людям.

Незаменимый. Всё было вопреки и наперекор

40 лет назад умер Владимир Высоцкий. Его посмертная слава - не чета его славе прижизненной, всенародной. Есть рейтинг - второй после Гагарина по фантастической популярности. Он был и впрямь «всенародный Володя. Ему уж точно «есть что спеть, представ перед Всевышним» и «есть чем оправдаться перед ним». А нам… «Может, кто-то когда-то поставит свечу мне за голый мой нерв, на котором кричу, за весёлый манер, на котором шучу»... За то, что «всегда старался быть искренним».

Иосифу Бродскому 24 мая исполнилось бы 80 лет

Его называли снобом и безумцем, ахматовским сиротой и невским задавакой. Нобелевскую премию Бродскому присудили с формулировкой «за всеобъемлющую литературную деятельность». А сам он перед отъездом из Советского Союза писал, что принадлежит русской литературе и перемена места пребывания этого не изменит.

IN MEMORIAM FIKRET CACAN (umjesto intervju koji nismo stigli obaviti)

Umro je Fikret Cacan, Ljiljan u trnju, kao je u zadnje vrijeme znao za sebe reći. "Ljiljan u trnju" je zbirka njegove poezije o kojoj sam pisao. Prizori ove poezije odvijaju se u raznim gradovima, na otocima i po zagrebačkim kvartovima, dok i same pjesme imaju vizualnu dimenziju, s nekoliko primjera grafičke poezije. Aktualni društveni srazovi i intimni lomovi, od djetinjstva do zrele dobi, a posebno mjesto u zbirci zauzima grad Zadar.

Василий Сенин поставил в Загребе спектакль по Достоевскому

Петербургский режиссер Василий Сенин поставил в Загребе спектакль "Идиот"по мотивам романа Достоевского. Премьера прошла в канун Нового года в Национальном театре Хорватии и, по сути, стала завершением своеобразной трилогии великих произведений русской классической литературы, которые в постановке российского режиссера увидел хорватский зритель.

Колонка редактора
Катарина Тодорцев-Хлача

«Мухи отдельно, котлеты отдельно»

В сентябре в Загребе на литературном фестивале побывала нобелевский лауреат Светлана Алексиевич, которую сравнивают с Солженицыным. О вечере встречи с ней и интервью, которые она дала хорватским СМИ, можно подробнее прочитать в других разделах, а в своей колонке я хотела бы поговорить о другом.

Литературная гостиная

ТОТАЛЬНАЯ КЛОУНАДА, или Асисяй и другие "Лицедеи"

Записки из жизни клоунов написала Ирина Терентьева, жена одного из лицедеев Май Михалыча, Николая Терентьева.

Книжная полка
Катарина Тодорцев-Хлача

Книги форума «СловоНово 2021»

По уже устоявшейся традиции на форуме презентируются новые книги, авторы которых хорошо известны в Европе и за ее пределами.

Анонс событий

II Олимпиада по русскому языку как иностранному пройдет в Хорватии

22 мая состоится II Олимпиада по русскому языку как иностранному на платформе Zoom. Организаторы конференции - Хорватская ассоциация преподавателей русского языка и литературы, Центр "Институт А.С. Пушкина" (философский факультет университета Пулы им. Юрая Добрилы) совместно с Представительством Россотрудничества в Хорватии.

Юридическая консультация

Na snagu stupa novi Pravilnik o polaganju ispita iz poznavanja hrvatskoga jezika i latiničnog pisma u postupku odobrenja dugotrajnog boravišta

Pravilnikom se propisuje način i troškovi polaganja ispita iz poznavanja hrvatskog jezika i latiničnog pisma u postupku odobrenja dugotrajnog boravišta u Republici Hrvatskoj, prijava i povlačenje prijave za polaganje ispita, način provedbe ispita, provedba ispita ako je riječ o pristupnicima s posebnim potrebama, prava pristupnika koji su prijavili polaganje ispita, ispitni rokovi te obveze vezane uz čuvanje ispitne dokumentacije.

 
Фонд Русский мир