Главная  /  Ruski dan na gastronomskoj manifestaciji „Svijet u tanjuru“.
    Закрыть   

Объединения соотечественников

Ruski dan na gastronomskoj manifestaciji „Svijet u tanjuru“.

Nezaboravan gastro put oko svijeta po treći put priredila je za Zagrepčane i goste glavnog grada udruga Dobre Vibre.  Putovanje je tradicionalno započelo domaćom hrvatskom kuhinjom, a zatim je put okusa trebao voditi mnogobrojne posjetitelje od Dalekog istoka pa sve do egzotičnog juga. Nažalost, zbog nekih razloga baš posljednja dva dana bila su ukinuta pa Koreja nije dobila priliku pokazati znatiželjnicima kako crtati hieroglife korejskog pisma ili pravilno organizirati čajnu ceremoniju. Najviše posjetitelji su žalili što nisu imali priliku natjecati se u brzom jedenju riže (štapićima) i vidjeti hapkido vještine iz novog programa samoobrane za žene „NE JA“. Nažalost, nismo dobili priliku sudjelovati u radionici izrade Bonsaia koje su pripremale na dan Japana i promatrati sportaše koji su trebali pokazati svoje vještine u tradicionalnom japanskom streličarstvu by Kyudo i mačevanju kenjutsu.

Na svu sreću Rusija je bila na rasporedu već drugog dana manifestacije te su posjetitelji mogli uživati u bogatom programu u organizaciji Nacionalne zajednice Rusa Hrvatske.

Nacionalna kuhinja i nacionalni jezik su dvije stvari preko kojih stranac upozna novu zemlju i od toga u kojoj mjeri on prihvati i zavoli te dvije stvari zavisi da li će se uvijek osjećati kao stranac ili će je svim srcem zavoljeti i prihvatiti kao drugu domovinu.

Međutim, zamka će dočekati onoga tko misli da su ruski i hrvatski kao slavenski jezici dosta slični. Baš ta sličnost je ponekad zna uvaliti u nezgodnu situaciju.

Naprimjer, kad „friškoj“ Ruskinji netko reče da je „vrijedna“, teško će to shvatiti kao kompliment, jer u ruskom to znači prkosan, nabusit. Riječ „kuća“ u poimanju Rusa je velika hrpa nečega, pa su se turisti znali šalili: „na ovoj kući smo već bili, idemo se popeti na drugu“, a glasno izgovorene ruske riječi „kurica“ (kokoš) ili „spički“ (šibice) mogu izazvati zgražanje kod milostive.

S druge strane, ako bi Hrvat u Rusiji poželio u dućanu pogledati „bisere“, njemu bi pokazali male staklene perlice, a ako bi rekao na je „ponosan“, ruski prijatelji sigurno bi se zabrinuli za njegovo zdravlje jer u ruskom to znači proljev.  

 Vrlo je bitna sastavnica nacionalne kulture narodna nošnja. U Rusiji, kao i u bilo kojoj državi, ima jako širok raspon različitih nošnji. Kad bi pokušali svesti na jedan stereotip, to bi kod žena bio sarafan, bluza i kokošnik, a kod muškaraca – široka košulja kosovorotka (ruska kragna) obavezno s pojasom, hlače i kapa nalik šilterici.  

Danas sarafan, dugačka haljina bez rukava na bretelama koja se odijeva povrh košulje, smatra se tradicijskom narodnom nošnjom, ali u XVII stoljeću to je bio obvezatni odjevni predmet u garderobi prvih ruskih ljepotica. Djevojka u svom mirazu morala je imati desetak različitih sarafana.

Žene iz bogatih društvenih slojeva šivale su sarafane od skupih tkanina, kao što su baršun, svila ili brokat, a ukrašavali su zlatnim šivanjem, čipkom ili vrpcom, što je trebalo naglasiti koliko je žena bogata.    

S dolaskom na rusko prijestolje cara Petra I na njegovo inzistiranje dvorani su se morali presvući u europske haljine i odjela, a sarafan je postao odjećom seljanki, te žena iz  trgovačkog ili obrtničkog staleža.  

Začudo, srafan se vratio u garderobu dvorskih dama u vrijeme Katarine Velike – usput rečeno čistokrvne Njemice.  Ona je obnovila interes prema ruskoj tradiciji i uvela je u modu za visoko društvo bogato urešenu haljinu čiji je oblik podsjećao na sarafan, a na glavu se stavljao kokošnik ukrašen brokatom, staklenim perlama,biserima ili čak dragim kamenjem.

Zanimljivo da je naziv kokošnik dobio od slavenske riječi „kokoš“ koja još uvijek postoji u hrvatskom jeziku, jer i podsjeća na greben na glavi ptice. Kokošnik za neudanu djevojku se razlikovao od kokošnika udane žene po tome što se ispod djevojačkog vidjela kosa dok kod udane žene kokošnik je pokrivao kosu u cijelosti.

Da bi predočili gostima festivala raskoš i raznolikost ruske nacionalne nošnje, članice NZRH priredili su pravu modnu reviju koja je izazvala veliko oduševljenje publike.

Nacionalna kuhinja je sastavni dio nacionalne kulture u toj mjeri kao i sama nacionalna kultura nepojmljiva je izvan povijesnog i tradicijskog okvira. Ruska kuhinja nije izuzetak, a jela koja bi se mogla nazvati vizitkartom ruske kuhinje, danas su sastavni dio menija mnogih svjetskih restorana, pogotovo europskih.

Dio jela kojima se s pravom ponosi ruska kuhinja moglo se kušati za vrijeme gastronomskog festivala „Svijet na tanjuru“ na ruskom štandu koji je organizirala za sugrađane Nacionalna zajednica Rusa Hrvatske, a velika uloga u tome je predsjednice udruge Anne Mišar i Tatjane Jantolek.

Tradicijski ruski obrok sastoji od zakuski (hladno ili toplo predjelo), prvog jela  - juhe, drugog (glavnog) jela i deserta s napitkom.

Za predjelo se često nudi hladna salata „vinegret“. Naziv naizgled nije ruski i ima svoju zanimljivu priču, ali sastojci: kiseli kupus, krumpir, cikla i mrkva – su povrće koje čine osnovu ruske kuhinje. Jelo je dobilo naziv od francuskog sosa vinaigrette koji je bio strašno popularan u Rusiji prije revolucije, a radio se od octa, maslinovog ulja i senfa.  

 Prvo jelo, bez kojeg je nezamisliva ruska kuhinja su šči – gusto varivo na bazi kiselog kupusa koje se pripremalo od davnih dana i ima svoju stoljetnu povijest. Mijenjali su se vladari, državni ustroj, ljudi i običaji ali šći su ostali za stalno glavnim atributom ruskog stola. Bogate (na bazi mesa ili ribe), prazne (siromašne) na bazi gljiva ili povrća, oni su obavezno bili na stolu cara, vlastelina, trgovca, obrtnika ili seljaka. Uz svu raznolikost recepata šći kao jelo imaju nekoliko obveznih sastavnica: kiseli ili svježi kupus, meso (riba, gljive), korjenasto povrće (mrkva, korijen peršina), začini (luk, korijen celera, češnjak, kopar, lovorov list, papar), kiseli začin (jabučni ili vinski ocat, vrhnje ili kiselo mlijeko). 

Šči od drugih variva razlikuje što se povrće stavlja sirovo bez prethodnog dinstanja. Najprije od junetine (ribe, gljiva) s mrkvom, korijenom peršina i lukom priprema bistra juha, onda se stavlja kupus (friški ili kiseli), a kad sve omekša dodaju se sol i začini. U gotove šći se obavezno stavlja vrhnje ili kiselo mlijeko (u tanjur, a ne u lonac) i jede se s raženim kruhom „do praznog tanjura“.

Značaj ovog jela u životu ruskog čovjeka je izražen u velikom broju narodnih poslovica kao što su „Šči da kaša – hrana naša“, „Šči je svemu početak“ i ova, najzanimljivija – „Gdje šći tamo i Rusa išći (traži)“.    

Peljmeni su najpoznatije jelo ruske kuhinje, poput talijanske pizze, američkog hamburgera ili ukrajinskog boršča. A sibirski peljemeni koji su bili predstavljeni na ruskom štandu su prvi u ruskom jelovniku.

Nema te ruske zabave gdje na stolu nije stajala velika zdjela s neuglednim na izgled grbavim jastučima od tijesta. Mogu se poslužiti kao toplo predjelo ali uglavnom je to glavno jelo nakon kojeg teško da u želudac stane još nešto. Odnosno, kad vas pozovu na peljemeni nemojte navaliti na predjelo jer ćete ubrzo požaliti što niste mogli pojesti više jastučića oblikom sličnih uhu. Doduše, riječ pelj-menj u prijevodu s jezika naroda ruskog Sjevera - Udmurta i jest „uho od tijesta“. Prema drugoj verziji ideju peljmenja sibirski Rusi su preuzeli iz kineske kuhinje pa su jelo prilagodili svojim uvjetima i klimi. U Sibiru su se ljudi uglavnom bavili lovom te su peljmeni postali osnovnom prehranom lovaca u vrijeme prebivanja u tajgi. Zimi je mraz imao ulogu današnje škrinje. Cijela obitelj bi ljepila peljemeni, zatim bi njih zamrzavali vani te slagali u vreće od grube tkanine. Voda je bila u izvoru, drvo u šimi, a uz kotlić, šibice i sol lovac je mogao brzo pripremiti ukusan i zasitni obrok.

Posjetitelji na ruskom štandu mogli su kušati peljemene s vrhnjem ili maslacem, a oni najznatiželjniji su probali izvorni varijant – s vinskim octom.  

Još jedno nezaobilazno izvorno jelo moglo se probati na ruskom štandu – Pirožki. Riječ pirožok je zapravo umanjenica od riječi pirog - okruglog ili kvadratnog oblika, zatvoreno ili otvoreno jelo od dizanog tijesta s nadjevom. Veliki pirogi su uglavnom radili za praznike, a mali zatvoreni pirožki su pripremali za svaki dan jer kako nadjev bio „zatvoren“ u tijestu njih je bilo vrlo udobno uzeti na put ili podijeliti siromasima kraj crkve.   

Izdavna se recepti pirožka prenosili od majke na kćer, usavršavali su se načini pripreme tijesta, umnožavali su se raznovrsni nadjevi. Pirožki se jedu kao posebno jelo, umjesto kruha s varivom, a ako je nadjev od krumpira, kupusa, jaja ili gljiva - kao prilog pečenom mesu ili gulašu. Pirožki sa slanim ili slatkim nadjevom su dobar izbor za doručak uz čaj ili kiselo mlijeko.

Idealno su jelo za domjenke ali u ovom slučaju imaju samo jednu manu – prije što pozovete goste počastiti se, pirožki netko mora čuvati, u protivnom riskirate pronaći prazan pladanj.

Za desert na tradicionalnom ruskom stolu bi se našle bliny (palačinke) ili medovik (torta sa medom).

Rusija – domovina blina

Staroruska  riječ „blin“ potječe od još starije riječi „mlin“ – mljeti. U svakom slučaju „russkost“ blina može se usporediti samo sa samovarom, matrjoškom ili balalajkom, a mnogi restorani starog i novog svijeta nisu se ni potrudili pronaći inačicu na svom jeziku nego jednostavno su u meni uvrstili bliny.

Pravi ruski blin se radi s kvascem, a najvažniji je nadjev koji ga radi ruskim blinom, a ne običnom palačinkom. Bilo gdje u svijetu će vam reći da pravi ruski blin je načinjen s kavijarom ili lososom, ali u Rusiji bliny se jedu s medom, vrhnjem, kuhanim voćem, pa čak i samo sa maslacem.

Za praznike u Rusiji i danas se obavezno peče torta s medom - Medovik. Ne treba brkati s hrvatskim medenjakom koji u Rusiji zove se prjanik. Nijedna dječja zabava ili rođendan u Rusiji se ne radi bez ove torte a danas se nju može naći u ponudi mnogih slastičarna i restorana ne samo u Rusiji ali i diljem svijeta.  

Međutim, prave znalce ruske kulinarije nikad neće kupiti industrijsku tortu jer ona nema ništa zajedničko s nježnom poslasticom iz djetinjstva napravljenom od kora s dodatkom meda i kreme na bazi vrhnja.

Do sada smo govorili o jelima koja su postala vizitkartom ruske kuhinje ali ima nekoliko jela bez kojih je ruska kuhinja danas nezamisliva, a došla su iz drugih kuhinja te „porusili“.

Kolač „Napoleon“ nema nikakve veze s francuskim imperatorom. Kolač je bio izmišljen 1912. godine kad se u Rusiji naveliko i naširoko slavila 100. obljetnica pobjede u rusko-francuskom ratu. Tom prigodom su izmišljeni nekoliko slastica koji su bili jednostavne u izradi i relativno jeftine da bi se svi slojevi građana mogli počastiti. Prvobitno kolač je imao trokutasti oblik kao poznata kapa imperatora ali kasnije, zbog udobnosti pripreme poprimio oblik velikog kvadrata koji se rezao na manje kvadrate.Tijesto za kore je lisnato, a tajna kreme u tome što je se priprema od kondenziranog mlijeka koje je u Rusiji jako popularno. 

U XIX stoljeću Rusiju je „pokorio“ gruzijski šašlyk. Prvi se šašlyk od 1870. godine u Moskvi prodavao tajno, u privatnom stanu, a tek kasnije je postao popularno jelo koje je ušlo u meni mnogih restorana pod imenom „šašlyk moskovski“. Šašlyk je vrsta ražnića, ali meso za njega   se „paca“ na poseban način, a peče se na velikim metalnim štapovima - „šampurima“ . 

Uz sve što se nudilo na ruskom štandu trebalo je i odgovarajuće piće. Vinegret, šći, pirožki, bliny s kavijarom i peljemeni dobro „idu“ uz vodku. Uz napoleon, medovik ili palačinke sa slatkim nadjevom nudio se još jedan ruski specijalitet -  kvas. A završiti našu virtualnu trpezu moglo bi se vrlo prikladnim degestivom – koktelom „Ruska zastava“.  

Zanimljivo da od svih sastojaka u koktelu ruska je samo vodka, a ostalo - liker Blu Kuraso i sirup Grenadin – rodom su s Karibskih otoka. Međutim, već sama kombinacija boja kod Rusa izaziva domoljubne osjećaje jer prvi put bijelo-plavo-crveni trikolor upotrijebljen je za koronaciju posljednjeg cara Nikolaja II, a nakon raspada Sovjetskog Saveza je prihvaćen za službeni stijeg Rosijske Federacije.

Osim, što su imali mogućnost okusiti ruska jela i pića, posjetitelji gastronomske manifestacije oduševio je solo nastup pjevačice Irine Kravec, benda „Zapadni kolodvor“ i koncert ruskih estradnih pjevača Andrej Galickog i Anne Mogutine. 

Katarina Todorcev Hlača

03 сентября 2017г.

В Чаковце состоялся уникальный праздник - юбилей Общества русскоговорящих в Меджимурье "Калинка". Десятилетие активной творческой деятельности объединения заслужило признание на самом высоком уровне у общественности. "Калинку" пришли поздравить: Прохоров Владимир Николаевич, советник-посланник посольства РФ в Хорватии; Бранимир Буняц, депутат парламента Республики Хорватии; Сандра Херман, заместитель главы Меджимурской жупании; Давид Вугринец, руководитель управления по общественным связям, протоколу и отношениям с субъектами ЕС; Наталия Якимчук, первый секретарь посольства Российской Федерации в Хорватии; Ивана Малтарич, заместитель председателя городского Совета муниципального образования М. Средище; Миленка Радович, руководитель управления по общественным связям администрации города Прелог, делегации из Венгрии, Словении, Загреба, Сплита, Бараньи. Особым признанием заслуг общества "Калинка" стало поздравление Президента Республики Хорватии Колинды Грабар-Китарович.
День России стал символом национального единения соотечественников за рубежом, которые в этот день особо ощущают причастность к историческому прошлому и настоящему нашей родины. В этот день в России проходит множество торжественных и праздничных мероприятий. В Кремле президент вручает государственные премии РФ, а главные торжества проходят в Москве на Красной площади и оканчиваются грандиозным салютом в честь Дня России. В Загребе, конечно же, нет возможности отметить праздник с таким размахом, но торжественный вечер для русской диаспоры в организации депутата городского собрания Загреба от русского национального меньшинства Галины Ковачевич традиционно проходит, начиная с 2011 года.
В организации депутата областного совета Меджимурской жупании (русский аналог губернии) от русского национального меньшинства Светланы Езерник и в Чаковце состоялся торжественный концерт в честь празднования Дня России. При активном участии общества русскоговорящих соотечественников «Калинка», большую часть которого составляет русское национальное меньшинство, представителю областного совета как политическому деятелю местной администрации посредством такого мероприятия удалось передать согражданам очень важный посыл – русскоязычная община, при ее стремлении сохранить свое наследие, язык и культуру, является неотъемлемой, успешно интегрированной частью местного гражданского сообщества.
По традиции, наше маленькое русское сообщество в преддверии Пасхи отправилось на познавательную экскурсию, которую вот уже третий год подряд организовывает для загребской общины депутат Городского собрания от русского национального меньшинства Галина Ковачевич. В этот раз наш путь лежал на северо-запад Хорватии, где в 77 км к северу от столицы, на реке Драва, находится административный центр Вараждинской жупании – город Вараждин.
Удовольствие послушать лекцию председателя комиссии по культурной географии Московского центра Русского географического общества, члена редакционной коллегии журнала «Культурная и гуманитарная география», чей научный интерес распространяется на культурный ландшафт, наследие и эколого-культурный туризм, российская диаспора в Загребе имеет не часто. К счастью, небольшой зал галереи «Купол» вместил всех желающих.
U prepunoj dvorani predstavljeno je bogatstvo ruske kulture, kroz pjesmu, recitaciju i ples, te pritom dodijeljene prigodne zahvalnice onima koji podržavaju rad međimurske udruge.
Не впервой праздновать в Загребе Масленицу под крышей. Еще лет семь назад Национальная русская община впервые подготовила представление на тему любимого народного праздника в Доме журналиста. Впоследствии Масленица «гостила» в Загребском университете и в Городской библиотеке, а в этом году «переехала» в Дом культуры Максимир.
Уважаемые соотечественники и наши хорватские друзья, Координационный Совет российских соотечественников в Хорватии и Udruga Informativno-pravni centar ruskih sunarodnjaka u Hrvatskoj призывает всех, кто имеет такую возможность, перечислить деньги на откуп общей могилы россиян на кладбище Мирогой.
Среди многочисленных обществ хорватско-российской дружбы, действующих в Хорватии, несомненно, особняком стоит общество «Искусство без границ» из Дубровника. Основу общества составляют профессиональные музыканты, а вокально-инструментальный ансамбль создан четыре года назад и является уникальным культурным явлением в среде российских соотечественников в Хорватии.
Галина Ковачевич, депутат городского собрания от русского национального меньшинства по чьей инициативе 14 лет назад, в 2003 году основано первое русское сообщество в Хорватии – Национальная русская община, еще в бытность его председателем предложила праздновать Международный день иммигранта, который был провозглашен Генеральной Ассамблеей ООН в 2000 году и приходится на 18 декабря.
В Меджимурской области Хорватии, в местечке Доний Кралевец, 22 октября 2016 года в восьмой раз состоялось большое яркое мероприятие «Русская кухня на меджимурском столе», организованное обществом «Калинка» — самым многочисленным в составе Координационного совета российских соотечественников (КСРС) Хорватии.
Презентация сборника стихов Татьяны Бушмаковой

Страницы

< Предыдущая  |  Следующая >

1 | 2 | 3 | 4 |

© 2013-2017
Все права защищены.